Voda

Sol je pogledao na sat. 2 i 15…Još 15 minuta i gotov je sa poslom za danas. Taman dovoljno vremena da sredi preostale izveštaje. Izašao je na ulicu i odmah osetio koliko je voda prljavija napolju nego u kancelariji u kojoj ima akva-kondišner. Zazvonio mu je telefon; njegova žena Gerata zvala ga je da ga podseti da joj kupi balzam za peraja i ulje za škrge, i da ne zaboravi na poklon koji je obećao njihovom sinu Reimu za rođendan. Svartio je do parfimerije , pokupio ono što mu je Gerata rekla i produžio do prodavnice sa kućnim ljubimcima da kupi svom sinu novog čoveka za oksidarijum. Reim je obožavao ljude, mada Sol nikada nije shvatao zašto. Samo jurcaju unaokolo po tom oksidarijumu, jedva i da primećuju jedni druge , osim kada se povremeno potuku. Uglavnom se tuku oni koji su različite boje...ni to nije shvatao, ali nema veze, Reim ih je obožavao. Imao ih je zaista mnogo: 10 Afrikanaca i više od 30 Evropljana (raznih podvrsta: od advokata, preko policajaca, do vozača. Imao je čak i ceo jedan boj-bend)... Najmanje je imao Indijanaca i Aboridžina, pošto su izuzetno retki, a najviše je imao Azijata. Reim je tvrdio da Azijati održavaju balans i da bi u oksidarijumu vladao totalni haos da nema njih. Sol je sada razmišljao kakvog čoveka da kupi, kada je u malom oksidarijumu sa oznakom ’novo’ ugledao veoma čudnog Afrikanca – pevao je, oko njega se uzdizao tanak dim, i bio je veoma veseo.

,,Izvinite’’, upitao je prodavca, ,,kakav je ovo Afrikanac? Neka nova vrsta?’’

,,A ne gospodine. To nije Afrikanac. To je Jamajčanski Rastafarijanac iz karipske porodice ljudi. Jako popularan među mladima.’’

,,Odlično! Daćete mi jednog. I dve, tri patrone sa kiseonikom, molim vas.’’

Posle večere (a jeo je najukusnije planktone na mehurićima), Sol je doneo malu kesu sa kiseonikom u kojoj je stajao novi čovek za Reimov oksidarijum. Kada ga je ugledao, Reim se oduševio: ,,Rastafarijanac?! Genijalno! Hvala ti tata, baš sam razmišljao o tome da nabavim jednog ovakvog! Hvala ti puno!’’

,,Nema na čemu! Srećan rođendan sine!’’, reče Sol pomazivši Reima perajem po glavi.

            Reim je ubacio Rastafarijanca među ostale ljude. Afrikanci su mu odmah prišli i počeli da pevaju sa njim, kao i nekoliko mlađih Evropljana, dok su ga stariji Evropljani zaobilazili, odmahujući rukama (ruke su ljudska peraja). Azijati ga nisu primećivali, bili su previše zauzeti, kao i uvek. A novi čovek je svirao i svirao i nije smetao nikome u oksidarijumu, i uvek je bio srećan. Ostalim ljudima je ubrzo prestao da bude zanimljiv...ljude pažnja baš ne drži naročito dugo. Ubrzo su opet počeli da jurcaju po oksidarijumu, da ulaze i izlaze iz malih zgrada i kuća i da ne primećuju jedni druge.


Stefan Ilić