Licimur

Gledajući finalno veče nebitne emisije koja promoviše mlade talentovane pevače, postaje mi neverovatno jasno da je Srbija, a i društvo u globalu, postalo žrtva mediokriteta. Mediokriteti preovlađuju. To su oni što slušaju radio-stanice koje će im puštati iste pesme sa drugačijim tekstovima, koje pevaju razni sergeji,saše,đorđa i ostali. Ne očekujte ovde neku preteranu pljuvačinu po narodnjacima. Narodanjaci su u Srbiji postali ono što je rokenrol nekad bio - društveno neprihvatljiva muzika koju svi slušaju. Meni uopšte ne smeta kada neko kaže da voli Seku Aleksić, Boru Drljaču ili Vesnu Rivas. To su ljudi koji znaju ko su, šta vole i koji nisu snobovi. Ovde govorim o pevljivim pesmama koje ne govore ni o čemu i ne vređaju nikoga, nikome ne smetaju i ne ometaju sredovečnu domaćicu iz Koceljeve dok pegla veš i koju u kolima sluša batica u roze majici na kojoj piše I LOVE HOUSE MUSIC, dok ide da pokupi svoju curu  i odvede je u sterilne dvorane šoping centara. Muzika je izgubila ono što

Posle izvesnog vremena svaki pisac dođe u veliki problem jer shvati da je sve o čemu je do tada pisao neko već "pokrio". Svaki put nakon toga, kada sedne pred papir, postaje mu sve teže da išta napiše. Svaki put u glavi ponavlja časove književnosti iz srednje škole ili eventualno predavanja sa fakulteta. Taman kad pomisli kako bi bilo odlično napisati priču o, na primer, porodičnoj tragediji, istog trenutka se seti onih silnih Rusa. Oni valjda nisu ni pisali ni o čemu osim o porodičnim tragedijama...Rusi. Možda onda neka teška egzistencijalna kriza? Hemingvej. Jebi ga. Ništa, idemo dalje. O fantastici ni ne razmišlja jer je posle Martina izlišno bilo šta pokušavati. Neke duhovne teme? Pored onolikih Indusa i Kineza i Japanaca? Ma važi. Posle ovog iscrpnog preispitivanja svog poznavanja istorije književnosti, pisac shvata da zapravo u današnje vreme ni ne može doprineti osveženju savremene književnosti... Ili možda može, ali ako napiše neki seksualno nabijen roman za usahle k