Ispovesti jednog starca ili Zašto je današnja muzika sranje
Gledajući finalno veče nebitne emisije koja promoviše mlade talentovane pevače, postaje mi neverovatno jasno da je Srbija, a i društvo u globalu, postalo žrtva mediokriteta. Mediokriteti preovlađuju. To su oni što slušaju radio-stanice koje će im puštati iste pesme sa drugačijim tekstovima, koje pevaju razni sergeji,saše,đorđa i ostali. Ne očekujte ovde neku preteranu pljuvačinu po narodnjacima. Narodanjaci su u Srbiji postali ono što je rokenrol nekad bio - društveno neprihvatljiva muzika koju svi slušaju. Meni uopšte ne smeta kada neko kaže da voli Seku Aleksić, Boru Drljaču ili Vesnu Rivas. To su ljudi koji znaju ko su, šta vole i koji nisu snobovi.
Ovde govorim o pevljivim pesmama koje ne govore ni o čemu i ne vređaju nikoga, nikome ne smetaju i ne ometaju sredovečnu domaćicu iz Koceljeve dok pegla veš i koju u kolima sluša batica u roze majici na kojoj piše I LOVE HOUSE MUSIC, dok ide da pokupi svoju curu i odvede je u sterilne dvorane šoping centara. Muzika je izgubila ono što je najvažnije - izgubila je poruku. Pop muzika u Srbiji i regionu danas u većini slučajeva ne govori apsolutno ni o čemu (ako izuzmemo par ljudi kao što su Merlin, Džiboni ili Balašević i još par njih). Ako vam nije jasno o čemu govorim/pišem, probajte da se prisetite kada ste poslednji put na teveu ili radiju čuli pesmu koja vas je naterala da se zamislite?
To nije rezultat nikakve autokratije ili cenzure, to je rezultat besomučnog štancanja instant-poluzvezda koji nikad neće napuniti Arenu ili Ušće, ali mogu da nastupe, na primer, na inđijskom kulturnom letu, ili tako nečemu. A čemu to vodi? To vodi apsolutnom zatupljivanju društva, koje postaje opterećeno razmišljanjem o tome šta je, a šta nije prihvatljivo.
Spletom (ne)srećnih okolnosti, trenutno radim u prosveti, i za skoro dve godine rada nisam video ni jedno jedino dete uzrasta od 14 do 15 godina koje nosi majicu sa nazivom omiljenog benda, iscepane starke, flanelske košulje, lance, vrećaste pantalone,kačkete preko očiju i slično. Svi su uniformisani. Nose iste modele istih dukseva i farmerica u istim bojama i svi znaju iste pesme Dejvida Gete, Rijane ili Željka Vasića. Moji drugari i ja smo u sedmom razredu počeli da slušamo Nirvanu i Partibrejkerse, i bili smo u manjini i to nam je bilo savršeno. Danas u Srbiji škole sve više podsećaju na škole iz američkih filmova gde su najpopularniji nakurčeni sportisti i buržujčići, a lik koji sedi u zadnjoj klupi i čita stripove na engleskom je ludak i na odmoru stoji sam. Nema buntovnika, nema pobune.
A škole su samo mikrokosmos dešavanja u celom društvu. Nema ničega što bi u ljudima, makar samo mladima, izazvalo neku emociju nalik besu. Svi smo prinuđeni da obučemo svoj šareni duks iz njujorkera, natakarimo izveštačeni osmeh koji smo toliko dobro uvežbali da smo zaboravili da nije prirodan, pustimo neku radiofoničnu melodiju, sednemo u kola koja ćemo otplatiti za 4,5 godina i krenemo na posao.
Srbiji je potreban rokenrol. Ne samo zato što je to ne znam ni ja koliko kvalitetna muzika, već i zbog toga što on, poput narodnjaka, ima to svojstvo da u čoveku probudi ono iskonsko - emociju. Ljudi su zaboravili da je normalno da budeš depresivan ponekad, pa su onda depresivni stalno, ali toga nisu svesni pa pazare čir, gastritis ili neku rakčinu.Ljudi su zaboravili da mogu da budu besni i tužni i da pevaju na ulici i da ponekad šutnu kantu za smeće u prolazu jer nije došao kec na Svonsi. Ljudi su zaboravili da budu ljudi.
A šta se zapravo desilo sa rokenrolom u nas? Moje mišljenje je da se starac Roko (aluzije na gospodina Sifredija nisu bile planirane) jednostavno umorio. Konkretno u Srbiji je već milion puta bio na kolenima, u okovima, i onda je potkraj devedesetih ustao i zadao završni udarac...i sam sebi iskopao raku, u kojoj jedna noga već uveliko kapariše mesto drugoj. Neverovatno je to koliko su devedesete muzički bile plodnije u celom svetu, u odnosu na period od circa 2005.pa do sada. Pogledajte samo šta se dešavalo u svetu: Pantera, Metalika, Korn, Limp Bizkit, Linkin Park, NWA, Wu-Tang, a onda i kod nas: Sanšajn, Eyesburn, Orthodox Celts, Darkvudi, i tako dalje. Da li se sećate nekog benda koji se pojavio u poslednjih deset godina, a da je imao šta da kaže i da svira iz stomaka? Ali zato na televiziji svake nedelje gledate kako vam se nameće nova atrakcija u vidu svebalkanskog boj benda...iako je koncept boj benda prevaziđen još pre nego što je Zidan onomad nabo Materacija glavom u grudi.
Duh rokenrola donekle živi kroz rep muziku. Reperi u Srbiji i okolišu su jedini koji imaju šta da kažu, to jest imaju publiku koju čini više od 200 ljudi kojima će to reći. Ljudi kao što su Bed Kopi, General Vu, Frenki, Edo Maajka, Bvana ili čak i Marčelo, poslednji su bastion odbrane rokenrola (koliko to možda apsurdno zvučalo).
Pošto sam ja jedan od onih koji znaju da prepoznaju problem,ali ne i da ponude rešenje, tako je i ovog puta. Nemam pojma na koji način da se izborimo protiv najezde lakih nota i rozih majica...u stvari znam - podržite lokalne bendove. Lepo je videti 50 000 ljudi na Metalici ili 100 000 na Pepersima i pun Sava Centar na Satrianiju, ali je još lepše videti i punu 'Arenu' na Smaku. Ne pričam o svirkama mesnih tezga-bendova, govorim o velikim solo koncertima, ili celodnevnim nastupima gomile bendova koji su ranije bili krcati. Pa setite se samo 'Izađi na crtu' ili ranijih novosadskih 'Koncerta godine' ili još bolje 'Gitarijade'. Ako podržavamo velike domaće bendove i izvođače, da bi i mlađi bendovi (kojih ima zaista puno i koji su odlični) imali čemu da teže. Rokenrol se nikada nije svirao zbog novca, već zbog punih dvorana naložene mase koja je u svakom trenutku predstavljala opasnost po sistem. Hajde da probamo da mu vratimo svrhu, makar malo.
Stefan Ilić
Ovde govorim o pevljivim pesmama koje ne govore ni o čemu i ne vređaju nikoga, nikome ne smetaju i ne ometaju sredovečnu domaćicu iz Koceljeve dok pegla veš i koju u kolima sluša batica u roze majici na kojoj piše I LOVE HOUSE MUSIC, dok ide da pokupi svoju curu i odvede je u sterilne dvorane šoping centara. Muzika je izgubila ono što je najvažnije - izgubila je poruku. Pop muzika u Srbiji i regionu danas u većini slučajeva ne govori apsolutno ni o čemu (ako izuzmemo par ljudi kao što su Merlin, Džiboni ili Balašević i još par njih). Ako vam nije jasno o čemu govorim/pišem, probajte da se prisetite kada ste poslednji put na teveu ili radiju čuli pesmu koja vas je naterala da se zamislite?
To nije rezultat nikakve autokratije ili cenzure, to je rezultat besomučnog štancanja instant-poluzvezda koji nikad neće napuniti Arenu ili Ušće, ali mogu da nastupe, na primer, na inđijskom kulturnom letu, ili tako nečemu. A čemu to vodi? To vodi apsolutnom zatupljivanju društva, koje postaje opterećeno razmišljanjem o tome šta je, a šta nije prihvatljivo.
Spletom (ne)srećnih okolnosti, trenutno radim u prosveti, i za skoro dve godine rada nisam video ni jedno jedino dete uzrasta od 14 do 15 godina koje nosi majicu sa nazivom omiljenog benda, iscepane starke, flanelske košulje, lance, vrećaste pantalone,kačkete preko očiju i slično. Svi su uniformisani. Nose iste modele istih dukseva i farmerica u istim bojama i svi znaju iste pesme Dejvida Gete, Rijane ili Željka Vasića. Moji drugari i ja smo u sedmom razredu počeli da slušamo Nirvanu i Partibrejkerse, i bili smo u manjini i to nam je bilo savršeno. Danas u Srbiji škole sve više podsećaju na škole iz američkih filmova gde su najpopularniji nakurčeni sportisti i buržujčići, a lik koji sedi u zadnjoj klupi i čita stripove na engleskom je ludak i na odmoru stoji sam. Nema buntovnika, nema pobune.
A škole su samo mikrokosmos dešavanja u celom društvu. Nema ničega što bi u ljudima, makar samo mladima, izazvalo neku emociju nalik besu. Svi smo prinuđeni da obučemo svoj šareni duks iz njujorkera, natakarimo izveštačeni osmeh koji smo toliko dobro uvežbali da smo zaboravili da nije prirodan, pustimo neku radiofoničnu melodiju, sednemo u kola koja ćemo otplatiti za 4,5 godina i krenemo na posao.
Srbiji je potreban rokenrol. Ne samo zato što je to ne znam ni ja koliko kvalitetna muzika, već i zbog toga što on, poput narodnjaka, ima to svojstvo da u čoveku probudi ono iskonsko - emociju. Ljudi su zaboravili da je normalno da budeš depresivan ponekad, pa su onda depresivni stalno, ali toga nisu svesni pa pazare čir, gastritis ili neku rakčinu.Ljudi su zaboravili da mogu da budu besni i tužni i da pevaju na ulici i da ponekad šutnu kantu za smeće u prolazu jer nije došao kec na Svonsi. Ljudi su zaboravili da budu ljudi.
A šta se zapravo desilo sa rokenrolom u nas? Moje mišljenje je da se starac Roko (aluzije na gospodina Sifredija nisu bile planirane) jednostavno umorio. Konkretno u Srbiji je već milion puta bio na kolenima, u okovima, i onda je potkraj devedesetih ustao i zadao završni udarac...i sam sebi iskopao raku, u kojoj jedna noga već uveliko kapariše mesto drugoj. Neverovatno je to koliko su devedesete muzički bile plodnije u celom svetu, u odnosu na period od circa 2005.pa do sada. Pogledajte samo šta se dešavalo u svetu: Pantera, Metalika, Korn, Limp Bizkit, Linkin Park, NWA, Wu-Tang, a onda i kod nas: Sanšajn, Eyesburn, Orthodox Celts, Darkvudi, i tako dalje. Da li se sećate nekog benda koji se pojavio u poslednjih deset godina, a da je imao šta da kaže i da svira iz stomaka? Ali zato na televiziji svake nedelje gledate kako vam se nameće nova atrakcija u vidu svebalkanskog boj benda...iako je koncept boj benda prevaziđen još pre nego što je Zidan onomad nabo Materacija glavom u grudi.
Duh rokenrola donekle živi kroz rep muziku. Reperi u Srbiji i okolišu su jedini koji imaju šta da kažu, to jest imaju publiku koju čini više od 200 ljudi kojima će to reći. Ljudi kao što su Bed Kopi, General Vu, Frenki, Edo Maajka, Bvana ili čak i Marčelo, poslednji su bastion odbrane rokenrola (koliko to možda apsurdno zvučalo).
Pošto sam ja jedan od onih koji znaju da prepoznaju problem,ali ne i da ponude rešenje, tako je i ovog puta. Nemam pojma na koji način da se izborimo protiv najezde lakih nota i rozih majica...u stvari znam - podržite lokalne bendove. Lepo je videti 50 000 ljudi na Metalici ili 100 000 na Pepersima i pun Sava Centar na Satrianiju, ali je još lepše videti i punu 'Arenu' na Smaku. Ne pričam o svirkama mesnih tezga-bendova, govorim o velikim solo koncertima, ili celodnevnim nastupima gomile bendova koji su ranije bili krcati. Pa setite se samo 'Izađi na crtu' ili ranijih novosadskih 'Koncerta godine' ili još bolje 'Gitarijade'. Ako podržavamo velike domaće bendove i izvođače, da bi i mlađi bendovi (kojih ima zaista puno i koji su odlični) imali čemu da teže. Rokenrol se nikada nije svirao zbog novca, već zbog punih dvorana naložene mase koja je u svakom trenutku predstavljala opasnost po sistem. Hajde da probamo da mu vratimo svrhu, makar malo.
Stefan Ilić
Comments
Post a Comment