Licimur

Probudio se. Nije ni osetio kada su iz Italije prešli u Francusku. U Francuskoj su autoputevi ravni...kao staklo...a ne kao kod nas. Svi oko njega su spavali, a na malom ekranu autobuskog televizora Žika Pavlović je pio u kafani...gastarbajterska idila. Autoput se od Nimsa spuštao prema Monpeljeu. More. Noć. Gomila sitnih odsjaja u tmini Lionskog zaliva. Čije li su to kuće? Zašto je svetlo na jednoj od njih crveno? Čime se bavi glava porodice? Da li je oženjen? Ima li dece? Da li je uopšte „on“? Na drugoj strani zaliva, ispred male primorske kuće pod crvenom sijalicom, stari Patris sedeo je i čistio ribu. Njegova deca su otišla: Tjeri je u Nantu, postao je fudbalski agent, a Marija je produžila u pravcu kojim ide onaj beli autobus; ima svoju galeriju u Barseloni, a počela je tako što je prodavala slike na La Rambli. Patrisu je bilo drago što su njegova deca uspela i žao što njegova voljena Sofi nije tu da tu sreću deli sa njim. Žao mu je i što taj osećaj ponosa nema sa kime da po

Ja sam očigledno plafon. Ja sam taj koji filtrira tvoj san. Svake godine me kreče, gletuju Ili tako nešto... Od gore vidim svakakve predmete u tvojoj sobi Omiljena mi je tvoja bela košulja sa ekstremno dugim rukavima I sive limene prečke tvog bolničkog kreveta Stefan Ilić

Rekao je sebi da radi na tome. Sutra će uraditi više. Danas ga je previše toga ometalo: nije bilo mleka za doručak, kriza na Bliskom istoku, komšija pali strnjište.. Kursor na praznom dokumentu worda je podrugljivo treperio. Ništa mu ne pada na pamet, nema ideju ni koncept. Otišao je do kuhinje, pojeo sendvič sa salamom i babinim ajvarom. Oprao je zube. Pomisio je da pogleda film,  ali nije imao volje. Popeo se u sobu, ugasio računar, pokrio se preko glave i čekao san. Poslednja misao koja mu je prošla kroz glavu bila je: „Ako je prošla ponoć, da li je onda sutra postalo prekosutra?“ Stefan Ilić

Mrzeo je kada torta ne uspe, kao što se to desilo ovog puta. Mogao je da oseti kako se patišpanj drobi u ustima više nego što treba, i kako lešnik u prelivu preuzima ukus nad čokoladom, u koju je uložio toliko truda. Bio je toliko besan da mu je došlo da zaplače. Bacio je kecelju i izašao napolje da popuši cigaretu. Prvi dim. Cug vinjaka iz pljoske koju je dobio od dede. Drugi dim. Duži i smireniji od prvog. Oseća kako mu se telo opušta, a um ga prati. Setio se svih mesta na kojima je pravio kolače za svetsku elitu. U Monaku je Borisu Bekeru pravio eklere.  Samo sa voćnim filom. U Cezarovoj palati u Las Vegasu, bio je poslednji koji je video Hita Ledžera živog. A poslednje što je gospodin Ledžer pojeo bile su šne-nokle. Pravio ih je po receptu njegove pokojne bake iz Mošorina. To je rekao i Hitu, dodavši da ih je baka pravila još bolje. To su verovatno i poslednje reči koje je Hit Ledžer čuo...ali to malo ljudi zna. Maradona je obožavao njegove štrudle s makom. Kleo se da pojač

Tog jutra probudio se sa gorčinom u ustima i komešanjem u želucu. Danas će nešto poći po zlu...taj osećej ga nikad nije prevario. Pre nego što je ustao iz kreveta, još jednom je u sebi ponovio današnje obaveze: idi do prodavnice, istuširaj se, doručkuj, idi na posao, vrati se kući. I počeo je...           Na putu do prodavnice primetio je da su ulice mnogo življe nego inače. Nešto se dešavalo u njegovom malom mestu, a uskoro mu je postalo jasno šta. Ispred njega iz jednog haustora izlazila je grupa od desetak krupnih i besnih nezaposlenih mladića koji su na sebi nosili crveno-bele šalove i pevali navijačke pesme. Danas je derbi. Tek kada je došao na nekoliko metara od njih, setio se da je mahinalno oko vrata stavio svoj crno-beli šal. U trenutku, noge su mu se oduzele. Pomislio je da je gotov, znao je kakvi su ovo mladići i šta će mu uraditi. Prolazi pored njih skoro zatvorenih očiju i stisnutih usana...ništa. Otišli su svojim putem, a on je za tonu lakši produžio prema prodavnici.