Licimur

Ministar Želimirović je sedeo kasno jedne noći u svojoj vikendici u planini i ispijao konjak sa svojim asistentom. Ministar je sedeo uvaljen u staru udobnu naslonjaču tapaciranu filcom i glasno se smejao. Sve je išlo po planu. Put koji je trebao da završi još pre dve godine, konačno je gotov, tako da su mu se mediji skinuli s leđa; a ni ovih dvanaest miliona u džepu neće mnogo naškoditi situaciji. Kako je samo to genijalno izveo. Prevara veka. Naivni seljani ni ne znaju da će taj put trajati svega nekoliko meseci. To je isti put kojim je on kao dečak išao u školu iz svoje trošne, stare kuće u planini, koju je sada pretvorio u ovu raskošnu vikendicu. ’A pogledaj me sad!’, pomislio je ministar. Osećaj samozadovoljstva naterao ga je da natoči po još jedan konjak sebi i svom asistentu. Upalio je cigaretu. Povukao je prvi dim, i verovatnom mu je mešanje nikotina sa alkoholom vratilo neka stara sećanja. Prisetio se ljudi preko kojih je prelazio i koje je lagao i prevario da bi došao tu gde

Sol je pogledao na sat. 2 i 15…Još 15 minuta i gotov je sa poslom za danas. Taman dovoljno vremena da sredi preostale izveštaje. Izašao je na ulicu i odmah osetio koliko je voda prljavija napolju nego u kancelariji u kojoj ima akva-kondišner. Zazvonio mu je telefon; njegova žena Gerata zvala ga je da ga podseti da joj kupi balzam za peraja i ulje za škrge, i da ne zaboravi na poklon koji je obećao njihovom sinu Reimu za rođendan. Svartio je do parfimerije , pokupio ono što mu je Gerata rekla i produžio do prodavnice sa kućnim ljubimcima da kupi svom sinu novog čoveka za oksidarijum. Reim je obožavao ljude, mada Sol nikada nije shvatao zašto. Samo jurcaju unaokolo po tom oksidarijumu, jedva i da primećuju jedni druge , osim kada se povremeno potuku. Uglavnom se tuku oni koji su različite boje...ni to nije shvatao, ali nema veze, Reim ih je obožavao. Imao ih je zaista mnogo: 10 Afrikanaca i više od 30 Evropljana (raznih podvrsta: od advokata, preko policajaca, do vozača. Imao je čak

Popio je svoju šolju crne kafe. Dok je oblačio dugi, sivkasti mantil i uzimao akten-tašnu, ona mu se okačila oko vrata i ljubila ga po obrazima, usnama, vratu. Spustio je tašnu kako bi razmenio sa njom još nekoliko poljubaca. Videće se i sutra. Izašao je na ulicu i gazio samouvereno po baricama koje su stajale raštrkane po trotoaru. Jedini preživeli svedoci sinoćne kiše, lagano i nestašno raspršivali su se pod njegovim čizmama. Jutro. Nedelja. Grad još uvek drema. Kao dete kome je još od petka budilnik ostao podešen da ga probudi u ranim jutarnjim časovima, grad se probudio samo da bi prekinuo iritirajuću zvonjavu i okrenuo se na drugu stranu, bezobrazno se pokrivši preko glave jorganom od zimskog jutra. Prolazio je sokakom prema parku. Mali ciganin koji je svakoga jutra prosio na uglu, skoro da je ovoga puta uspeo da odsvira ceo ’Đurđevdan’ bez greške. Sigurno će naučiti da kraja sledeće nedelje. U parku je prolazio kroz masu turista iz unutrašnjosti, ali nije se probijao. Jednostavn

Sara je oduvek bila dobra devojka. Isla je u dobru školu,slušala učiteljicu,bila u dobrom društvu. Prva je od svih drugara dobila rolere,poslao joj tata iz Francuske.On nije živeo sa njom i mamom,još od onog dana kada su se mama i tata posvađali,ali joj je uvek slao lepe poklone. Sara je uvek slušala svoju mamu. I kad je trebala da joj pomogne oko palačinaka, i da usisa dnevnu sobu, i da joj kupi vinjak, i da joj drži glavu dok pijana na kolenima povraća. Sarinoj mami je bilo žao...u početku. Posle je zaboravila da treba da joj bude žao. Sara je htela da upiše književnost,ali mama je rekla da ne može i poslala je po još vinjaka. Sara je odlučila da se školuje sama. Našla je posao u hamburgeriji,i živela je u maloj memljivoj sobi,ali nije se žalila. Toliko je dobra devojka bila Sara. Sara je uvek slušala sve što joj gazda kaže. Nikome nije govorila šta je prisiljava da radi kad završi smenu. Uvek ga je uredno čekala ispred radnje,a onda bi otišli kod njega. Bio je strašno težak i smrde