Tok

Popio je svoju šolju crne kafe. Dok je oblačio dugi, sivkasti mantil i uzimao akten-tašnu, ona mu se okačila oko vrata i ljubila ga po obrazima, usnama, vratu. Spustio je tašnu kako bi razmenio sa njom još nekoliko poljubaca. Videće se i sutra.

Izašao je na ulicu i gazio samouvereno po baricama koje su stajale raštrkane po trotoaru. Jedini preživeli svedoci sinoćne kiše, lagano i nestašno raspršivali su se pod njegovim čizmama. Jutro. Nedelja. Grad još uvek drema. Kao dete kome je još od petka budilnik ostao podešen da ga probudi u ranim jutarnjim časovima, grad se probudio samo da bi prekinuo iritirajuću zvonjavu i okrenuo se na drugu stranu, bezobrazno se pokrivši preko glave jorganom od zimskog jutra.

Prolazio je sokakom prema parku. Mali ciganin koji je svakoga jutra prosio na uglu, skoro da je ovoga puta uspeo da odsvira ceo ’Đurđevdan’ bez greške. Sigurno će naučiti da kraja sledeće nedelje.

U parku je prolazio kroz masu turista iz unutrašnjosti, ali nije se probijao. Jednostavno, kao što je i ovo jutro bilo, prošao je kroz njih uspevši da od vodiča načuje po koju reč o osnivaču parka i godini početka izgradnje. Hteo je da ostane da sluša, ali žurio je na autobus. Mrzeo je da žuri bilo gde, pogotovo ovako sporim jutrima.

Na stanici na kojoj je čekao gradski autobus, nije bilo nikog. Stajao je sam i posmatrao ljude koji su prolazili trotoarom pored stanice. Jedna mlada žena, otprilike njegovih godina, išla je lagano prema reci sa sunčanim naočarima na očima i cigaretom u ustima. Krenula je da svakom svojom porom upije ovo sunčano, sporo i tiho zimsko jutro. Koliko joj je samo zavideo. Majka sa dvoje dece prišla je trafici da kupi svom sinčiću flašicu negazirane vode od pola litre. I ćerkica je bila žedna. I ona je htela vode. Majka je rekla da će morati da dele. Očigledno da mora da prištedi. Kako je gadno ovo vreme koje je došlo.

U neposrednoj daljini prepoznao je plavičasti obris gradskog autobusa koji je čekao. Prišao je bankini, i kada se autobus zaustavio, ušao je i od ljubaznog vozača kupio kartu do stanice na kojoj je uvek čekao međugradski autobus. Stao je na sam kraj autobusa i posmatrao grad iza sebe. Starica je prelazila pešački prelaz, neka deca su se igrala na travnjaku, a dvoje pankera šetali su držeći se za ruke.

Grad nastavlja da teče. A on se, po ko zna koji put, izliva iz grada.

 Vratiće se...uskoro.

Stefan Ilić