Put

Ministar Želimirović je sedeo kasno jedne noći u svojoj vikendici u planini i ispijao konjak sa svojim asistentom. Ministar je sedeo uvaljen u staru udobnu naslonjaču tapaciranu filcom i glasno se smejao. Sve je išlo po planu. Put koji je trebao da završi još pre dve godine, konačno je gotov, tako da su mu se mediji skinuli s leđa; a ni ovih dvanaest miliona u džepu neće mnogo naškoditi situaciji.

Kako je samo to genijalno izveo. Prevara veka. Naivni seljani ni ne znaju da će taj put trajati svega nekoliko meseci. To je isti put kojim je on kao dečak išao u školu iz svoje trošne, stare kuće u planini, koju je sada pretvorio u ovu raskošnu vikendicu. ’A pogledaj me sad!’, pomislio je ministar. Osećaj samozadovoljstva naterao ga je da natoči po još jedan konjak sebi i svom asistentu.

Upalio je cigaretu. Povukao je prvi dim, i verovatnom mu je mešanje nikotina sa alkoholom vratilo neka stara sećanja. Prisetio se ljudi preko kojih je prelazio i koje je lagao i prevario da bi došao tu gde jeste. Od tih sećanja srce mu je zaigralo.  A otac mu je govorio da je hulja. Kad bi samo mogao sada da ga vidi!

Ustaje teško i naređuje asistentu da upali auto i da krene prema seoskom groblju. Konačno će pokazati svom ocu da vredi.

Asistent je vozio, dok je ministar na zadnjem sedištu otvarao novu bocu konjaka. Išli su novoizgrađenim putem, koji je tog dana bio na svim vestima, sa sve ministrom Želimirovićem na njemu. Bilo je mračno, ali ministar je naređivao asistentu da ubrza kako bi što pre pokazao svom ocu ko je ko.

Na nizbrdici pred samim grobljem tanki sloj asfalta je popustio, auto je upao u rupu na putu, izgubio kontrolu i udario u drvo... Ministar je poleteo napred sa zadnjeg sedišta. Naleteo je tačno na menjač koji mu je probio stomak. Savijen preko menjača pogledao je prema svom asistentu koji je ležao na volanu razbijene glave sa bezizražajnim pogledom. Ministar je uspeo da izađe iz automobila, ali samo toliko da se koliko je dug i širok pruži po putu i tu iskrvari.

Ležao je na leđima, gledao je u nebo, kada se odjednom nad njim nadvio poznat lik, doduše malo bleđi nego inače. Kao što je to uvek činio, zasukao je brk, pogledom punim razočarenja pogledao je ministra i rekao: ,, Bedna huljo! Nikad od tebe neće postati čovek!’’ Poslednjim atomima snage ministar je skupio dah i preko usta prevalio: ,,Izvini...tata.’’


Stefan Ilić