Licimur

           Bio je na spisku, ali prvih nekoliko nedelja se nije pojavljivao na časovima. Kada se konačno pojavio , pružio mi je ruku i predstavio se - Dobar dan profesore, ja sam Ali. Izvinite što nisam prisustvovao na prvih nekoliko časova. Stisnuo sam njegovu, na prvi utisak, malo previše koščatu šaku i rekao mu da dođe na konsultacije da ga uputim u sve što smo do tada uradili. Zahvalio mi se i seo u pretposlednji red. Sam. Posle toga je redovno dolazio, pomno pratio, i učestvovao u nastavi. Njegova duga, mršava ruka uvek je bila podignuta, i uvek je bio spreman da odgovori. Bio je stariji od ostalih, ali i mnogo, mnogo zreliji. Možda i previše.           Posle jednog časa izašao sam na dvorište, stao pored požarnih stepenica i zapalio cigaretu. -Znate, i ja sam nekad pušio. Alijev glas me je prepao, nisam ga video. Sedeo je na stepeništu i gledao nešto na svom telefonu. Nosio je hiruršku masku. Nisam smeo da ga pitam zbog čega, ali on je prepoznao radoznalost u mojim očima.

Vraćajući se sa posla te večeri, rešio je da pođe prečicom, kroz stari , napušteni park. Tu se igrao kao dete. Bilo je potpuno drugačije. Trava je bila pokošena, ljuljaške i klackalice su,pa...postojale, a u bazenu sa peskom nije bilo opušaka i srče. Ali svejedno je, ionako nema više ko da koristi park. Poslednje dete rodil se pet godina pre Velike plime; znači pre oko 15-20 godina. On je tada bio tinejdžer, tako da se seća ljudi koji su dolazili iz priobalja, sa čitavim porodicama. Ili onime što je od njihovih porodica ostalo. Niko nije očekivao da će talas doći čak do ovde, 300 kilometara od priobalja. Ali došao je, i potopio čitav jedan deo grada u kom se nalazio i ovaj park. Park koji nikad nije renoviran. A i zašto bi bio? Kome? Kada se našao u centru parka, rešio je da sedne na daske koje su ukazivale na to da je na tom mestu nekad bila klupa. Zapalio je cigaretu i posmatrao park, prisećajući se kako je nekada  izgledao. Žamor druge dece i glas njegove majke koja ga sa teras

Sa velikog odmora produžio je do kafića preko puta škole. Nije mu se išlo na sociologiju, već je odgovarao, a i danas će nešto da smara o pravima nacionalnih zajednica. Kao da on to ne zna. Kada je ušao, za prvim stolom sa desne strane sedele su dve devojke iz IV-b i ponavljale istoriju. U dnu prednje prostorije sedeli su neki trećaci, kafenisali i pušili. Neki ozbiljni likovi u odelima sedeli su do prozora i pričali nešto o akcijama NIS-a ili tako nečemu. Javio se devojkama iz "b" i mahnuo trećacima dok je prolazio do šanka. Kada je seo, za šankom ga je dočekala uvek nasmejana i raspoložena gazdarica: -'De si mali. Opet sa časa,a? Da javim ćaletu? -Ma da, odgovarao sam opušteno. Bolje da sedim ovde nego da se davim u učionici. -Pa jeste. Ovako ćeš bar meni dati pare, a tamo bi sedeo za džabe. Šta ćeš da popiješ? -Nes. Topli. I čašu vode. Nego za te pare... -Donećeš večeras, opusti se. Dolaziš večeras na džez, nadam se? -Pa gde ću drugo? -I to što kažeš...E, da, dola

Na jednom starom memljivom tavanu trošne sremačke kuće, pod dva prsta prašine i tri cola zaborava, na patosu od trulih dasaka, ležala je stara akustična gitara. Njoj je smetalo kada su je nazivali tamburom, ali takvi su bili Sremci - njima je tambura sve što nije prim ili begeš (a i njenom omiljenom kontrabasu je prilično smetalo što ga zovu "Begeš", ali protiv toga se ne može). Gitara je već dugo bila sama. Čivije su joj zapekle, a žice su joj bile veoma napete jer ih niko godinama nije izmasirao. Nju su oduvek svirali Sremci, i Kontrabas joj je rekao da je imala sreće jer su Sremci mnogo nežniji od Slavonaca. "Slavonac kad okine žicu, ja se stresem od kutije do čivija. I zamisli tako po celu noć!" On je prvo bio sviran u Vinkovcima, ali ga je onda njegov tadašnji gazda izgubio na kartama, na rumskom vašaru, od Pere Begešara iz Vrdnika. To je zapravo bio veoma zgodan sled događaja, jer je Peri trebao novi begeš. Imao je ugovorenu tezgu za Duhove u Jasku. Tamo se i

Huk hiljada ljudi sa tribina na trenutak je utihnuo, dok je lopta letela prema njegovoj glavi. Poslednji odbrambeni igrač je već zakasnio, golman je izašao ranije nego što je trebao; blagi okret vratom i lopta odlazi u suprotni ugao gola. 89. minut. Jedan-nula. Nekoliko trenutaka kasnije sudija svira kraj. Erupcija. Svi trče prema njemu, euforija. On je kralj sveta, a oni su prvaci sveta. Penju se na postolje. On podiže pehar odmah posle kapitena. Ovo je nagrada za sve one godine treninga, odricanja, svađe sa roditeljima i devojkom. Publika peva u glas, ali on ne čuje koju pesmu pevaju, mada mu zvuči poznato. Malo kao da podseća na "Nokia Tune". Po ko zna koji put, njegov prastari 3310 ga budi iz istog sna. Ko li je sad ovako rano, još vikendom? Šef. "Viljuškar se pokvario, dođi odmah do magacina. Šta? Ne zanima me što je vikend. Molim? Naravno da nećeš dobiti prekovremeno. Tebi se baš traži novi posao izgleda?" Ustao je, protrljao oči i dok je podgrevao sinoćnu k

Јали грми, ја л'се земља тресе Ја л' удара море о мраморје? Нити грми, нит се земља тресе, Ал' удара море о мраморје. Морем плови флота васколика Плови хитро до Бујице црне Плови право до Краљеве луке Од далеког Змајевог камена. Војску шаље Станис Самозванче Вел'ку восјку великих јунака Да отплплове пут Краљеве луке, Да тај град цијели запоседну И да збаце краља-копилана Оно ђубре Баратеон Џофа, Да му с мајком све гадости чине С мајком, курвом Серсеи Ланистерком И свиме родом и породом. Војску води празилучев кнеже Главом јунак Давос-ефендија Десна рука Станис-самозванца Десна рука што прстију нема. Тешку флоту гони Давос-кнеже, Бродова је, не зна им се броја Ја л'је први Луци примакао, Још посљедњи ни пошао није. С њиме плови Саладоре Сане, Љути гусар, са љутије мора Све од Лиса преко Волантиса, Мирина и Валирије старе, Па до старе земље Вестероса Не бијаше бољег капетана А ни љућег борца на морима. Примаче се флота до зидина Издалека назире се ругло И обриси прес