Бој на Црнобујици

Јали грми, ја л'се земља тресе
Ја л' удара море о мраморје?
Нити грми, нит се земља тресе,
Ал' удара море о мраморје.
Морем плови флота васколика
Плови хитро до Бујице црне
Плови право до Краљеве луке
Од далеког Змајевог камена.
Војску шаље Станис Самозванче
Вел'ку восјку великих јунака
Да отплплове пут Краљеве луке,
Да тај град цијели запоседну
И да збаце краља-копилана
Оно ђубре Баратеон Џофа,
Да му с мајком све гадости чине
С мајком, курвом Серсеи Ланистерком
И свиме родом и породом.
Војску води празилучев кнеже
Главом јунак Давос-ефендија
Десна рука Станис-самозванца
Десна рука што прстију нема.
Тешку флоту гони Давос-кнеже,
Бродова је, не зна им се броја
Ја л'је први Луци примакао,
Још посљедњи ни пошао није.
С њиме плови Саладоре Сане,
Љути гусар, са љутије мора
Све од Лиса преко Волантиса,
Мирина и Валирије старе,
Па до старе земље Вестероса
Не бијаше бољег капетана
А ни љућег борца на морима.
Примаче се флота до зидина
Издалека назире се ругло
И обриси престонога града.
Кад угледа куле издалека,
Проговара празилучев кнеже:
"Ој јунаци Змајевог камена
И пирати побратими наши
И сва браћо што пођосте с нама,
Погледајте сва братијо 'амо
Поглед горе гордо подигните
Да видите проклетога града
Где копиле на престолу седи
Што му мајка с братом беше легла
Те су њега грдног начинили.
Сва братијо, чујте сада мене,
Нападнимо из сви' оружија
На зидине овог курварника,
Одбранимо сад нашу слободу
И пречасно име фамилије
Нашег краља Баратеон Станка"
Кад је ово чула војска силна
Разлеже се међу њима вика
Заурлаше кано звери дивље,
Задрхташе на зиду стражари.
'Али није знао Давос-кнеже
На какву је силу ударио.
Са друге је стране зида био
Почувени Тирј'он Ланистере,
Штоно су га често исмевали
Јербо Тирј'он мали растом беше
Али лукав кано шумска лија.
Заклео се Тирј'он-ефендија
Да ће град престони сачувати
Од Станиса, и његових војски
И пирата Саладора Сана
И Давоса, силног морепловца.
Таман кад се војска приближила
Кад требаше силом ударити,
На небу се засјаји стријела
Што одапе Броне-плаћениче.
Ватрена је стријела погодила
Посред воде међу бродовима.
Плану вода кано слама сува,
А са водом и бродови силни
Што отпосла Станко Баратеон.
Разлеже се посвуда гунгула,
Сви јунаци ником поникоше,
Сам остаде Давос Празилуче
Пусти Давос да га вода носи
Помоли се Давос Седморици
И упаде у Бујицу црну.
С друге стране Тирј'он Ланистере
Спрема војску малу 'ал жестоку
Да изађе пред капије града
Да одбране сви своја имања.
Пође восјка, Тирион на челу,
На телу му сјаји оклопница,
У руци му двосјекла сјекира,
А крај њега Брон је Плаћениче
'Ал и слуга верни Подрик Пејне
Што је много вол'о Тириона.
Ударио јунак на јунака,
Грми земља, тресу се небеса,
Сече силни Тирј'он Ланистере
Кано да је Планина Келгани.
Посијече он силне јунаке,
А за њиме иде Мендон Муре,
Вазал старе Ланистера куће.
Кад потеже ефенди-Менд Муре
На Тирј'она оружије своје,
Тирј'он једва главу извукао,
Издајицу није очекив'о.
Ал' је близу био Подрик Пејне,
Верни слуга, 'ал и љути борац
Своје копље Подрик протурио
Посред главе Муру издајнику
И спасао газду Тириона.
Поче војска Тирј'он Ланистера
Да с'осипа и да губи битку
Кад дојаха Тивин Ланистере,
Изненада са војском големом,
Разбежа се Станисова војска
Куд бегају ни гледали нису.
Слави народ у Краљевој Луци,
Слави Серсеи-курва Ланистерка,
Слави Џофри, краљу кукавице
Слави Тивин, стари Ланистеру
Само Тирј'он, једини је леж'о
Нити свестан, а нити паметан.
Да је знао шта га даље чека,
Боље да је одма' погинуо,
И у боју душу испустио.


Стефан Илић