Licimur

U jarko osvetljenjoj sterilnoj prostoriji, na stolicama poređanim u krug sedelo je dvanaestoro ljudi. Jedna stolica je bila prazna. Svi su se pitali za koga je, sve dok na nju nije seo jedan čovek koji se u mnogome razlikovao od ostalih dvanaest. Pre svega, bio je vidno uplašen. Nejgova žuta košulja štrčala je u moru beživotno-sivih sakoa i blejzera. Svi su ga gledali sa blagim gađenjem dok su jedni drugima nešto došaptavali ivicama usana. 'Dobro veče svima', progovori stidljivo čovek u žutoj košulji. Na njegovoj tablici sa imenom pisalo je 'Mortimer'. Njegov pozdrav dočekan je sa dva-tri stidljiva (ili hladna?) klimaja glavom. U trenutku sav žamor prestade i u sobu u uđe visok, mlad čovek u crnom odelu i košulji beloj kao što je bilo i njegovo lice. 'Zauzmite mesta, pa da počnemo'. Bez pogovora, svih dvanaestoro ljudi poseda na stolice, a Mortimerov osmeh i ruka koju je pružio ovom bledom mladiću, ostaše da vise u vazduhu potpuno izignorisani. Pošto su svi

Prolazio je kroz ovo već mnogo puta ranije. I ranije su mu na mobilni stizale poruke u kojima je pisalo da bude ’tu i tu, tada i tada, da moraju hitno da popričaju.’ Ali nije se nadao da će ikada takvu poruku dobiti od nje. Sve je izgledalo ok...čak i više od toga. Bio je srećan sa njom. Po prvi put se osećao tako. Voleo je da uživa u sitnicama: da se probudi ranije i gleda je kako spava, da joj donosi cveće i čokolade kada god je mogao, da mašta o njihovom zajedničkom životu u skoroj budućnosti...kada oboje završe faks. I ona je uživala u istim tim sitnicama. Činilo mu se da je konačno našao devojku za sebe, onu koja mu odgovara u svakom pogledu...a tako ju je dugo tražio. I onda ta poruka: ’Jel ok da se nađemo kod parka danas? Ne mogu da dolazim do tebe, a moram nešto jako važno da ti kažem.’ On je već napamet znao priču koja će uslediti: Ona nije spremna da nastavi sa tako ozbiljnom vezom, zna da je on super momak i jako joj je žao što mora ovo da uradi, ali njoj jednostavno treba