Dete

Prolazio je kroz ovo već mnogo puta ranije. I ranije su mu na mobilni stizale poruke u kojima je pisalo da bude ’tu i tu, tada i tada, da moraju hitno da popričaju.’ Ali nije se nadao da će ikada takvu poruku dobiti od nje.

Sve je izgledalo ok...čak i više od toga. Bio je srećan sa njom. Po prvi put se osećao tako. Voleo je da uživa u sitnicama: da se probudi ranije i gleda je kako spava, da joj donosi cveće i čokolade kada god je mogao, da mašta o njihovom zajedničkom životu u skoroj budućnosti...kada oboje završe faks. I ona je uživala u istim tim sitnicama. Činilo mu se da je konačno našao devojku za sebe, onu koja mu odgovara u svakom pogledu...a tako ju je dugo tražio. I onda ta poruka: ’Jel ok da se nađemo kod parka danas? Ne mogu da dolazim do tebe, a moram nešto jako važno da ti kažem.’

On je već napamet znao priču koja će uslediti: Ona nije spremna da nastavi sa tako ozbiljnom vezom, zna da je on super momak i jako joj je žao što mora ovo da uradi, ali njoj jednostavno treba još slobode...i tako dalje. Nije znao da li da bude besan ili tužan ili razočaran. Nije osećao ništa, kretao se prema parku kao prazna ljuštura.

Onda je počeo da se priseća svega: dugih noćnih šetnji po gradu, kada nikoga nije bilo na ulicama, poklona koje je dobijao od nje za rođendane, nove godine i neke koji su bili potpuno nasumični. Za trenutak se ponovo osetio srećnim, ali kada je shvatio da će kroz nekoliko minuta sve to izgubiti obuzela ga je neka čudna jeza. Prošla ga je celim telom, od nožnih prstiju do vrha čela. Jako čudan osećaj...kao kada jako dugo vozite jedan auto i vežete se za njega i onda ga odjednom, bez ikakve naznake neki kreten udari na parkingu ili raskrsnici. Vama nije ništa,ali znate da više nikada nećete voziti taj auto. Konačno je znao šta oseća...bio je tužan.

Pošto nije podnosio da sluša larmu prolaznika na ulici, uvek je sa sobom nosio mp3 plejer koji je dobio od nje kada mu se stari pokvario. Tako je bilo i tog dana. Dok je prolazio kroz masu ljudi koji su se tog predvečerja užurbano vraćali s posla, preslušavao je matrice koje je tog jutra dovršio i u koje je trebao da uklopi neke svoje tekstove. Toliko se radovao tom prvom demo snimku...zakupio je i studio, a njegov najbolji drug je trebao da odradi produkciju. Međutim ništa od toga mu u tom trenutku nije prolazilo kroz glavu, zato što je tada ugledao nju na drugoj strani pešačkog prelaza.

 Trudio se da izgleda kao da je nije primetio.Uvek je to pokušavao, ali nikada nije uspeo. Pogledao ju je i primetio nešto čudno: ona se smejala. Gledala ga je pravo u oči sa druge strane ulice i smeškala se. Nije znao zbog čega je to, ali u tom trenutku mu nije bilo bitno. Kroz glavu mu je samo prolazila misao da je sve ok, da ga ona neće ostaviti i da će se već sutra smejati samom sebi zato što je tako izparanoisao. Bio je toliko srećan i toliko mu je laknulo da je potrčao preko pešačkog ne primećujući crveno svetlo...

Krik zaprepašćene devojke začuo se u isto vreme kada i škripa guma i zvuk kamiona koji udara mladića na pešačkom prelazu. Devojka se probila kroz masu koja se odmah sjatila oko maldića. Kleknula je na beton pored njega i mazeći ga po licu kroz suze mu je vikala da ne ide. Rekla mu je da pristaje, da želi da provede ceo život sa njim...ali mladić nije čuo. Njegov pogled, pun tog detinjeg optimizma koji je uvek imao,bio je uprt u nebo.

U tom trenutku devojci je prišla jedna starica i pružila joj torbicu koja joj je spala sa ramena dok se probijala kroz gužvu. Dok je starica devojci davala torbicu, kroz malo prostora nezakopčanog rajfešlusa ispao je test za trudnoću. Bio je pozitivan.


Stefan Ilić