Licimur

Miris ulice i dečiju larmu presecaju zrna peska Najava leta. Trči, propustićeš, vidimo se uskoro. Javi se kad stigneš. Vrućina i suša potiskuju zvuk lanca na biciklu. Sveže jutro nestaje u psovkama i glasnim ezanima. Mater arapsku, indijsku, pakistansku... Bog je velik. Velik, kao jaz između onog što sam bio i onog što još uvek ne znam. Preponosan da bih se razočarao, previše razočaran da bih prihvatio uspeh. Da li sam zaista bio toliko bolji? Ili se samo svaki put vraćam sve lošiji? Lošiji prema njima, prema njoj Prema sebi. Kažu da te ovako nešto promeni Kažu "uskoro ćeš upoznati novog sebe". Tako kažu. Drhtava ruka neodlučno stoji na kvaci. "What's behind door number one?" Stefan Ilić

           Bio je na spisku, ali prvih nekoliko nedelja se nije pojavljivao na časovima. Kada se konačno pojavio , pružio mi je ruku i predstavio se - Dobar dan profesore, ja sam Ali. Izvinite što nisam prisustvovao na prvih nekoliko časova. Stisnuo sam njegovu, na prvi utisak, malo previše koščatu šaku i rekao mu da dođe na konsultacije da ga uputim u sve što smo do tada uradili. Zahvalio mi se i seo u pretposlednji red. Sam. Posle toga je redovno dolazio, pomno pratio, i učestvovao u nastavi. Njegova duga, mršava ruka uvek je bila podignuta, i uvek je bio spreman da odgovori. Bio je stariji od ostalih, ali i mnogo, mnogo zreliji. Možda i previše.           Posle jednog časa izašao sam na dvorište, stao pored požarnih stepenica i zapalio cigaretu. -Znate, i ja sam nekad pušio. Alijev glas me je prepao, nisam ga video. Sedeo je na stepeništu i gledao nešto na svom telefonu. Nosio je hiruršku masku. Nisam smeo da ga pitam zbog čega, ali on je prepoznao radoznalost u mojim očima.