Ali
Bio je na spisku, ali prvih nekoliko nedelja se nije pojavljivao na časovima. Kada se konačno pojavio , pružio mi je ruku i predstavio se
- Dobar dan profesore, ja sam Ali. Izvinite što nisam prisustvovao na prvih nekoliko časova.
Stisnuo sam njegovu, na prvi utisak, malo previše koščatu šaku i rekao mu da dođe na konsultacije da ga uputim u sve što smo do tada uradili. Zahvalio mi se i seo u pretposlednji red. Sam.
Posle toga je redovno dolazio, pomno pratio, i učestvovao u nastavi. Njegova duga, mršava ruka uvek je bila podignuta, i uvek je bio spreman da odgovori. Bio je stariji od ostalih, ali i mnogo, mnogo zreliji. Možda i previše.
Posle jednog časa izašao sam na dvorište, stao pored požarnih stepenica i zapalio cigaretu.
-Znate, i ja sam nekad pušio.
Alijev glas me je prepao, nisam ga video. Sedeo je na stepeništu i gledao nešto na svom telefonu. Nosio je hiruršku masku. Nisam smeo da ga pitam zbog čega, ali on je prepoznao radoznalost u mojim očima. Tada mi je sve ispričao:
Kako je igrao fudbal kao klinac, bio je jako dobar. Kako se upisao na faks, ali odmah potom otkrio da je bolestan i morao da krene na lečenja i operacije, kako se sada, posle tri godine opet vratio i rešio da završi, uprkos slabosti koju je kod njega izazivala hemoterapija. Delovao je rešen da pobedi. Uvek je bio besprekorno dobro obučen i savršeno obrijan...i jako, jako mršav.
Posle toga smo postali bliži, uvek je ostajao sa mnom posle časa. Pričali smo o fudbalu, ispitima, putovanjima.
-Toliko puta sam bio u Londonu, a sve što sam uspeo da obiđem su bolnice.
Smejao se tome, kao da se dešava nekome drugom.
Kada sam ga poslednji put video, morao je da izađe sa časa ranije. Vrtelo mu se u glavi i bilo mu je muka. Rekao mi je da je tog jutra primio terapiju i da je to sasvim normalna reakcija.
- Ne brinite profesore, bilo je i gore...mnogo gore.
Rekao sam mu da ode do ambulante i poslao još jednog studenta sa njim.
Kolege su mi rekle da se nije pojavio na završnom ispitu, ali da je podneo zahtev za popravni. Govorio sam sebi da je to sve normalno s obzirom na njegovo stanje, ali cigla koja mi se odjednom našla u želucu se nije slagala sa mnom. Nedeljama od njega ni reči.
Njegova sestra koja je ranije bila moj student, dolazila je da mi donese vesti, i verovatno pozajmi malo utehe. Govorio sam joj da treba da bude jaka zbog sebe i zbog cele porodice.
- Ali opet ide u London na operaciju.
- Operacija je zakazana.
- Operacija je otkazana. Tumor je prevelik.
- Alija vraćaju kući.
- Bolnica, kiseonik, morfijum...
Dali su mu nedelju dana, on se borio skoro dva meseca.
U ljudskoj prirodi je da potiskuje sve ono nelagodno i ružno, zarad lakšeg svakodnevnog funkcionisanja. Neko to zove sebičluk, neko zavaravanje sebe...kako god, nekoliko dana nisam čuo ništa o njemu. Par puta bih pomislio na njega, pogledao u nebo i iskreno se ponadao da je bolje, iako mi je razum, podmuklim glasom starog lučkog radnika govorio da znam istinu, ali da ne smem da se suočim sa njom. Začepio sam mu usta dozom video igrica i brze hrane.
Nedelja. Zavodio sam ocene za neki glupi projekat, i psovao internet konekciju, kada je ušla u moju kancelariju. Pomislio sam da je sve ok, jer je nosila belu košulju...ali opet, otkud ja znam šta Arapi nose kada su u žalosti. Podočnjake i ispucale kapilare nose svi, sve religije, sve kulture i svi polovi.
-Ne znam kako da vam kažem... U četvrtak... Ali je...
Nije mogla dalje. Nije ni morala. Zapravo, nije morala da kaže ništa. Njeni izgriženi nokti i vlažne oči su mi rekle sve pre nego što je stigla da kaže "Dobar dan".
Alija mogu da pamtim kao prvog učenika kojeg sam nadživeo, ili prvog učenika koji je bolovao od teške bolesti, ali on to ne zaslužuje.
Pamtiću ga kao prvog učenika koji je mene nešto naučio - da smo jači nego što mislimo, da smo izdržljiviji nego što neki tamo doktori i njihova istraživanja to tvrde i da stvarno treba da prestanem da pušim.
Na njegovoj poslednjoj slici koju sam video imao je sigurno manje od 40 kilograma, ali široki osmeh na tom izmučenom koščatom licu je bio najupadljiviji, kao visoko uzdignuti srednji prst u inat smrti i bolesti.
Borac, fudbaler, student, brat, sin... Ali Al Advani, počivaj u miru.
- Dobar dan profesore, ja sam Ali. Izvinite što nisam prisustvovao na prvih nekoliko časova.
Stisnuo sam njegovu, na prvi utisak, malo previše koščatu šaku i rekao mu da dođe na konsultacije da ga uputim u sve što smo do tada uradili. Zahvalio mi se i seo u pretposlednji red. Sam.
Posle toga je redovno dolazio, pomno pratio, i učestvovao u nastavi. Njegova duga, mršava ruka uvek je bila podignuta, i uvek je bio spreman da odgovori. Bio je stariji od ostalih, ali i mnogo, mnogo zreliji. Možda i previše.
Posle jednog časa izašao sam na dvorište, stao pored požarnih stepenica i zapalio cigaretu.
-Znate, i ja sam nekad pušio.
Alijev glas me je prepao, nisam ga video. Sedeo je na stepeništu i gledao nešto na svom telefonu. Nosio je hiruršku masku. Nisam smeo da ga pitam zbog čega, ali on je prepoznao radoznalost u mojim očima. Tada mi je sve ispričao:
Kako je igrao fudbal kao klinac, bio je jako dobar. Kako se upisao na faks, ali odmah potom otkrio da je bolestan i morao da krene na lečenja i operacije, kako se sada, posle tri godine opet vratio i rešio da završi, uprkos slabosti koju je kod njega izazivala hemoterapija. Delovao je rešen da pobedi. Uvek je bio besprekorno dobro obučen i savršeno obrijan...i jako, jako mršav.
Posle toga smo postali bliži, uvek je ostajao sa mnom posle časa. Pričali smo o fudbalu, ispitima, putovanjima.
-Toliko puta sam bio u Londonu, a sve što sam uspeo da obiđem su bolnice.
Smejao se tome, kao da se dešava nekome drugom.
Kada sam ga poslednji put video, morao je da izađe sa časa ranije. Vrtelo mu se u glavi i bilo mu je muka. Rekao mi je da je tog jutra primio terapiju i da je to sasvim normalna reakcija.
- Ne brinite profesore, bilo je i gore...mnogo gore.
Rekao sam mu da ode do ambulante i poslao još jednog studenta sa njim.
Kolege su mi rekle da se nije pojavio na završnom ispitu, ali da je podneo zahtev za popravni. Govorio sam sebi da je to sve normalno s obzirom na njegovo stanje, ali cigla koja mi se odjednom našla u želucu se nije slagala sa mnom. Nedeljama od njega ni reči.
Njegova sestra koja je ranije bila moj student, dolazila je da mi donese vesti, i verovatno pozajmi malo utehe. Govorio sam joj da treba da bude jaka zbog sebe i zbog cele porodice.
- Ali opet ide u London na operaciju.
- Operacija je zakazana.
- Operacija je otkazana. Tumor je prevelik.
- Alija vraćaju kući.
- Bolnica, kiseonik, morfijum...
Dali su mu nedelju dana, on se borio skoro dva meseca.
U ljudskoj prirodi je da potiskuje sve ono nelagodno i ružno, zarad lakšeg svakodnevnog funkcionisanja. Neko to zove sebičluk, neko zavaravanje sebe...kako god, nekoliko dana nisam čuo ništa o njemu. Par puta bih pomislio na njega, pogledao u nebo i iskreno se ponadao da je bolje, iako mi je razum, podmuklim glasom starog lučkog radnika govorio da znam istinu, ali da ne smem da se suočim sa njom. Začepio sam mu usta dozom video igrica i brze hrane.
Nedelja. Zavodio sam ocene za neki glupi projekat, i psovao internet konekciju, kada je ušla u moju kancelariju. Pomislio sam da je sve ok, jer je nosila belu košulju...ali opet, otkud ja znam šta Arapi nose kada su u žalosti. Podočnjake i ispucale kapilare nose svi, sve religije, sve kulture i svi polovi.
-Ne znam kako da vam kažem... U četvrtak... Ali je...
Nije mogla dalje. Nije ni morala. Zapravo, nije morala da kaže ništa. Njeni izgriženi nokti i vlažne oči su mi rekle sve pre nego što je stigla da kaže "Dobar dan".
Alija mogu da pamtim kao prvog učenika kojeg sam nadživeo, ili prvog učenika koji je bolovao od teške bolesti, ali on to ne zaslužuje.
Pamtiću ga kao prvog učenika koji je mene nešto naučio - da smo jači nego što mislimo, da smo izdržljiviji nego što neki tamo doktori i njihova istraživanja to tvrde i da stvarno treba da prestanem da pušim.
Na njegovoj poslednjoj slici koju sam video imao je sigurno manje od 40 kilograma, ali široki osmeh na tom izmučenom koščatom licu je bio najupadljiviji, kao visoko uzdignuti srednji prst u inat smrti i bolesti.
Borac, fudbaler, student, brat, sin... Ali Al Advani, počivaj u miru.
Comments
Post a Comment