Otisci prstiju na vratu
Na jednom starom memljivom tavanu trošne sremačke kuće, pod dva prsta prašine i tri cola zaborava, na patosu od trulih dasaka, ležala je stara akustična gitara.
Njoj je smetalo kada su je nazivali tamburom, ali takvi su bili Sremci - njima je tambura sve što nije prim ili begeš (a i njenom omiljenom kontrabasu je prilično smetalo što ga zovu "Begeš", ali protiv toga se ne može).
Gitara je već dugo bila sama. Čivije su joj zapekle, a žice su joj bile veoma napete jer ih niko godinama nije izmasirao. Nju su oduvek svirali Sremci, i Kontrabas joj je rekao da je imala sreće jer su Sremci mnogo nežniji od Slavonaca.
"Slavonac kad okine žicu, ja se stresem od kutije do čivija. I zamisli tako po celu noć!"
On je prvo bio sviran u Vinkovcima, ali ga je onda njegov tadašnji gazda izgubio na kartama, na rumskom vašaru, od Pere Begešara iz Vrdnika. To je zapravo bio veoma zgodan sled događaja, jer je Peri trebao novi begeš. Imao je ugovorenu tezgu za Duhove u Jasku.
Tamo se i sreo sa Gitarom. Nju je svirao Stevica iz Stejanovaca, a kod njega je bila od kada ju je nasledio od svog strica. U Stevicinoj kući je provela najlepše dane, redovno je bila štimana i brisana posle svake svirke. Držao ju je u kutiji koju je Stevicin sin prodao posle očeve smrti. Neko mu je rekao da kutija vredi mnogo više od nje, stare ofucane tambure, i tako je ona završila na tavanu, i nisu je poneli kada su otišli iz kuće zbog dugova u koje se Stevicin sin uvalio kod nekog Žike Zelenaša iz Golubinaca.
Kao što već rekoh, Begeš (neka mi oprosti što ga zovem tako) joj je bio najbolji prijatelj u celom orkestru. Sa njim se najlakše usaglašavala. Prim je, kao i svaki prim, bio umišljeni naduvenko. Ponašao se kao da ga svira sam Janjika, zato je toliko i falširao. Harmoniku ništa nisu razumeli, ali su se nekako i sa njom uklapali.
Poslednji put su svirali zajedno u Karlovcima, nekim bogoslovima. Svirka je tekla bolje nego ikad, pesme kao da su bile lakše nego inače i žice su bile pune para. Čak se i Prim uozbiljio i počeo malo više da sarađuje sa njima. Tako je išlo sve dok jedan krupniji bogoslov nije prišao Peri da traži neku pesmu koju ovaj nije znao. Pesma je govorila o nekim brdima i planinama, a siroti Pera se ne bi ni uz Frušku goru čestito popeo da se nije rodio u Vrdniku.
Ni ostali u orkestru nisu znali tu pesmu, što je dodatno ražestilo ovog mladića. Svom snagom je šutnuo Begeša i razbio ga. Iz crne drvene kutije odjeknuo je strahovit muk. Natovarili su ga na kola, i tada ga je poslednji put videla.
Kroz razbijene crepove u tavan su se uvlačile kapi nove kiše. Koliko-toliko, uspele su da sa nje speru malo prašine i zagolicaju joj žice. To je bilo jedino zadovoljstvo koje joj je ostalo - ležala je na tom podu od trulih dasaka i čekala od kiše do kiše ne bi li ponovo osetila makar privid dodira i naznaku svrhe.
Stefan Ilić
Njoj je smetalo kada su je nazivali tamburom, ali takvi su bili Sremci - njima je tambura sve što nije prim ili begeš (a i njenom omiljenom kontrabasu je prilično smetalo što ga zovu "Begeš", ali protiv toga se ne može).
Gitara je već dugo bila sama. Čivije su joj zapekle, a žice su joj bile veoma napete jer ih niko godinama nije izmasirao. Nju su oduvek svirali Sremci, i Kontrabas joj je rekao da je imala sreće jer su Sremci mnogo nežniji od Slavonaca.
"Slavonac kad okine žicu, ja se stresem od kutije do čivija. I zamisli tako po celu noć!"
On je prvo bio sviran u Vinkovcima, ali ga je onda njegov tadašnji gazda izgubio na kartama, na rumskom vašaru, od Pere Begešara iz Vrdnika. To je zapravo bio veoma zgodan sled događaja, jer je Peri trebao novi begeš. Imao je ugovorenu tezgu za Duhove u Jasku.
Tamo se i sreo sa Gitarom. Nju je svirao Stevica iz Stejanovaca, a kod njega je bila od kada ju je nasledio od svog strica. U Stevicinoj kući je provela najlepše dane, redovno je bila štimana i brisana posle svake svirke. Držao ju je u kutiji koju je Stevicin sin prodao posle očeve smrti. Neko mu je rekao da kutija vredi mnogo više od nje, stare ofucane tambure, i tako je ona završila na tavanu, i nisu je poneli kada su otišli iz kuće zbog dugova u koje se Stevicin sin uvalio kod nekog Žike Zelenaša iz Golubinaca.
Kao što već rekoh, Begeš (neka mi oprosti što ga zovem tako) joj je bio najbolji prijatelj u celom orkestru. Sa njim se najlakše usaglašavala. Prim je, kao i svaki prim, bio umišljeni naduvenko. Ponašao se kao da ga svira sam Janjika, zato je toliko i falširao. Harmoniku ništa nisu razumeli, ali su se nekako i sa njom uklapali.
Poslednji put su svirali zajedno u Karlovcima, nekim bogoslovima. Svirka je tekla bolje nego ikad, pesme kao da su bile lakše nego inače i žice su bile pune para. Čak se i Prim uozbiljio i počeo malo više da sarađuje sa njima. Tako je išlo sve dok jedan krupniji bogoslov nije prišao Peri da traži neku pesmu koju ovaj nije znao. Pesma je govorila o nekim brdima i planinama, a siroti Pera se ne bi ni uz Frušku goru čestito popeo da se nije rodio u Vrdniku.
Ni ostali u orkestru nisu znali tu pesmu, što je dodatno ražestilo ovog mladića. Svom snagom je šutnuo Begeša i razbio ga. Iz crne drvene kutije odjeknuo je strahovit muk. Natovarili su ga na kola, i tada ga je poslednji put videla.
Kroz razbijene crepove u tavan su se uvlačile kapi nove kiše. Koliko-toliko, uspele su da sa nje speru malo prašine i zagolicaju joj žice. To je bilo jedino zadovoljstvo koje joj je ostalo - ležala je na tom podu od trulih dasaka i čekala od kiše do kiše ne bi li ponovo osetila makar privid dodira i naznaku svrhe.
Stefan Ilić
Comments
Post a Comment