Danas

Tog jutra probudio se sa gorčinom u ustima i komešanjem u želucu. Danas će nešto poći po zlu...taj osećej ga nikad nije prevario. Pre nego što je ustao iz kreveta, još jednom je u sebi ponovio današnje obaveze: idi do prodavnice, istuširaj se, doručkuj, idi na posao, vrati se kući. I počeo je...
          Na putu do prodavnice primetio je da su ulice mnogo življe nego inače. Nešto se dešavalo u njegovom malom mestu, a uskoro mu je postalo jasno šta. Ispred njega iz jednog haustora izlazila je grupa od desetak krupnih i besnih nezaposlenih mladića koji su na sebi nosili crveno-bele šalove i pevali navijačke pesme. Danas je derbi. Tek kada je došao na nekoliko metara od njih, setio se da je mahinalno oko vrata stavio svoj crno-beli šal. U trenutku, noge su mu se oduzele. Pomislio je da je gotov, znao je kakvi su ovo mladići i šta će mu uraditi. Prolazi pored njih skoro zatvorenih očiju i stisnutih usana...ništa. Otišli su svojim putem, a on je za tonu lakši produžio prema prodavnici.
Kada se vratio u svoju zgradu, nije stigao da zaustavi lift u koji je upravo ušla njegova nagluva komšinica. Nije ga čula kako joj dovikuje da zadrži lift...ili nije htela da ga čuje. Podmukla babuskara sa njenim glupim mačkama i sirovom džigericom koja zasmrdi ceo sprat. Ništa. Peške. Dok se penjao prema svom stanu na petom spratu, primetio je da su stepenice skoro obrisane i da su još vlažne. I taman kad je u sebi pomislio kako se neko konačno setio da obriše ove odvratne hodnike, stao je na trag kojim je prošao džoger, okliznuo se i pao na leđa. Nije se povredio, ništa iz kese nije ispalo, niko ga nije video. Dobro je.

            Dok je pripremao doručak, napravio je manji požar u kuhinji i vratanca kuhinjske komode su pala tik pored njegove glave, ostvljajući mu bolnu modricu na ramenu. Ali nije ništa strašno. Istuširao se, isprao šampon za kosu koji mu je, naravno, upao u oči, obukao je drugu košulju, jer je onu koju je želeo da obuče progoreo peglom, zaključao je stan i krenuo na posao.

Auto nije hteo da upali, pa se odlučio za gradski prevoz. U autobusu se sav njegov trud oko tuširanja i parfemisanja ispostavio kao uzaludan, jer je pored njega seo stariji čovek koji je bogato odisao mirisom belog luka i višemesečnog zapostavljanja lične higijene. Nema veze, barem ga niko neće smarati danas u kancelariji.

            U kancelariji mu zasita niko nije dosađivao, ali ne zbog toga što je smrdeo na starca iz autobusa, već zbog neverovatne hladnoće zbog koje su se svi pozatvarali u svoje radne prostore i upalili klima uređaje da greju. I on bi to uradio da mu klima uređaj nije pao na glavu čim je seo za radni sto.

Nekako je pregurao i taj dan, i požurio je da uhvati poslednji autobus. Nije ga uhvatio. Uhvatio je samo vodu iz bare pored stanice kojom ga je autobus poprskao i nekoliko podrugljivih podsmeha prolaznika. Ništa. Peške.

Dok je šetao prema svojoj zgradi, tešio se da je današnji dan mogao proći i gore. U odnosu na onaj osećaj koji je imao jutros, prošao je odlično. Nema veze što ga niko neće sačekati u stanu da ga pita kako mu je bilo danas na poslu. Nazvaće majku i oca, dugo ih nije čuo...Da! To će uraditi čim uđe u stan. Požurio je kada je u vidokrugu ugledao svoju zgradu. Uzbuđeno je tražio ključeve po džepovima kaputa, sve vreme upirući pogled prema bravi ulaznih vrata zgrade. Ali zlokobno pucketanje nateralo ga je da pogleda na gore. Ogromna ledenica jurila je sa krova pravo prema njemu, a on je blenuo u nju i cinično se osmehnuo. 'Znači to je to', pomislio je. Tup udarac u teme. Mrak. Dobro je.

Stefan Ilić