Crvena

Probudio se. Nije ni osetio kada su iz Italije prešli u Francusku. U Francuskoj su autoputevi ravni...kao staklo...a ne kao kod nas. Svi oko njega su spavali, a na malom ekranu autobuskog televizora Žika Pavlović je pio u kafani...gastarbajterska idila. Autoput se od Nimsa spuštao prema Monpeljeu. More. Noć. Gomila sitnih odsjaja u tmini Lionskog zaliva. Čije li su to kuće? Zašto je svetlo na jednoj od njih crveno? Čime se bavi glava porodice? Da li je oženjen? Ima li dece? Da li je uopšte „on“?

Na drugoj strani zaliva, ispred male primorske kuće pod crvenom sijalicom, stari Patris sedeo je i čistio ribu. Njegova deca su otišla: Tjeri je u Nantu, postao je fudbalski agent, a Marija je produžila u pravcu kojim ide onaj beli autobus; ima svoju galeriju u Barseloni, a počela je tako što je prodavala slike na La Rambli.
Patrisu je bilo drago što su njegova deca uspela i žao što njegova voljena Sofi nije tu da tu sreću deli sa njim. Žao mu je i što taj osećaj ponosa nema sa kime da podeli, ljudi u selu su previše zauzeti. Kada bi samo mogao nekome da kaže koliko je srećan i ponosan, pa makar to bio i potpuni neznanac... možda neki putnik iz onog belog autobusa koji nikako da izađe iz vidokruga.

Nekoliko sredovečnih putnika se probudilo i grohotnim smehom pozdravilo lik Žike Pavlovića koji je sada prešao na rakiju. Jedan mladić sedeo je glave naslonjene na prozor i nije osetio kada mu se pogled susreo sa pogledom starca koji je sedeo pod crvenim svetlom na tremu svoje kuće na drugoj strani zaliva i čistio ribu. Zašto je svetlo crveno? I zašto mu ime Patris tako poznato odzvanja u podsvesti?

...Kuda ide onaj prokleti beli autobus?

Stefan Ilić