S verom u Boga?

Masa se skupljala na platou ispred savezne skupštine. Čekali su novoizabranog predsednika da im se obrati. Obezbedjenje njegove stranke, kao i uvek obuceno u crne košulje za koje su bili prišiveni grbovi stranke (dva crna lešinara koji u kljunu nose  veliki zlatni krst), dralo se na narod,saterujući ljude što dalje od bine na kojoj je novi ‘otac nacije’ trebao da se pojavi svakog trenutka.

Stiže. Crna limuzina sa zastavama države i stranke. Izlazi lagano pozdravljajući masu koja je u delirijumu. Isto ovako ih je pozdravio i kada je pre par godina izašao iz zatvora. Dok kliču njegovo ime, kroz glavu mu prolaze slike ljudi koje je mučio i ubijao u ratu. Njihovi krici zvuče isto kao i pokliči ove grdne pucine. To mu se sviđa. Usta mu se razvlače u misteriozni, sadistički smešak. Konačno je pobedio.

Posto je groteskono debeo i zadrigao, treba mu malo vremena da se popne na binu. Pokusava par puta, ali ne uspeva. Pet ljudi iz njegovog obezbeđenja ga podiže i iznosi na binu. On se i dalje smeši…izgleda čak i zadovloljnije nego pre par trenutaka. Dok staje za mikrofon razmišlja o tome kako ga revolver žulja u pantalonama. Nikada nije znao da izgovori slovo ‘L’ pravilno…Kada je stavio naočare mogao je jasnije da vidi ljude ispod sebe, na stotine hiljada njih, kako mašu zastavama drzave,stranke i raznih militantnih formacija. Mnogo njih je pijano, a još više je opijeno. Svi su oni glasali za njega zato što im se smučilo da im bude dobro, zato što im je muka od toga da svi imaju jednaka prava, zato što ne mogu da private činjenicu da ne veruju svi u njihovog boga; boga čije su ime toliko puta psovali i zvali u zalud , boga cijim su imenom pravdali sva svoja nedela i u čije su ime toliko puta ubili ili poželeli da ubiju. Pretpostavljam da je taj bog sve ovo posmatrao odozgo, i njegov gnev se obrusio na masu u vidu strašne olujne kiše. Samo na masu ne i na predsednika. On je zašticen od kiše, on je u ovom trenutku, veći od boga.

Dok se sprema da otpočne svoj govor, sa razglasa se čuju svima znane pesme koje pozivaju na rat, pokolj i fanatizam. Pesme koje pevaju o opasnostima različitosti. Počinje:

“Braćo I sestre!!”

“Danas je dan kada vi prestajete da živite za sebe i počinjete da živite za mene. Od danas sve što radite služice da nahrani moj poljuljani ego, da probudi moj nepostojeci libido, da ispuni sve moje bolesne fantazije.”

“Obećavam vam braćo i sestre da cemo zaratiti sa svim zemljama ovog sveta koje ne veruju u naseg boga. Obećavam vam bol, rat,glad i, što je najvažnije, potpunu otuđenost od svega što se dešava van granica naše zemlje. Obećavam da nećete imati da jedete, da ćete ziveti u straćarama ,da će vam deca biti bolesna, ali da ćete vi, braco i sestre, ginuti za mene, za moju zemlju, za moje ideale.

Ne volite bližnjeg svog ako ne veruje u ono u šta vi verujete! Ne prihvatajte različitost, iskorenite je!”

U tom trenutku, sasvim slučajno, u blizini se našao jedan mladić tamne puti. Predsednik ga je spazio sa bine i uzviknuo: “Eno neprijatelja, braćo i sestre! Ubijte ga! Linčujte ga! Prospite mu creva!”,dok mu je ludački sjaj ispunjavao pogled. Masa je po komandi potrčala u pravcu jadnog momka. U tom stampedu bezumlja i par ljudi iz mase je pregaženo, ali ne mari. Bitno je da je neprijatelj mrtav. Njegove knjige su ležale razbacane oko njega, njegova krv tekla je niz ulicu.

“Zasluzio je da umre!” ,prodera se predsednik. ”Imao je drugačiju kozu od naše, i bio je obrazovan! Obrazovanje vodi slobodi, a vi ne zelite slobodu, zar ne braco i sestre?”

“NEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEE”,frenetično odgovori rulja…

Odvukli su mladićevo telo do centralnog dela platoa gde su ga zapalili, dok su se sa razglasa čuli stihovi poznate peseme:

“Jedan narod, jedan vođa, jedna država…”

Miris zapaljenog ljudskog mesa ispunio mi je nozdrve. Odlučio sam da krenem. Kuda? Ne znam. Ali bolje bi bilo da krenem što pre. Navlačim šešir preko lica i podižem kragnu mantila, čvrsto stiskajući pasoš u džepu. Nadam se da su graničari još uvek podmitljivi.

Bežim.

Poželite mi sreću.


Stefan Ilić