Šator

Telo mu je gorelo. Osećao se kao da je na hiljadu stepeni, a ni odvartna prašina koja se ispod njega dizala u oblacima, nije mnogo pospešivala situaciju. Glava mu je pucala, znojao se, a od odvratnih urlika koji su dopirali iz njegove neposredne blizine mu se pomerala čitava utroba.

Unutar plastične komore u kojoj se nalazio, pored njega sedelo je još nekoliko stotina ljudi. Pokušao je da utoli žeđ vodom koja je stajala ispred njega, a koja već odavno  nije hladna ni osvežavajuća. Počeo je da posmatra ljude oko sebe: odmah do njega (čak i previše blizu) sedeo je jedan brkati stari ravnogorac, verovatno sa mladine strane, koji je sve vreme bulaznio nešto o revoluciji, preokretu, kraljevini i crvenima ’koji mu brata u Švedsku oteraše, trag im se zameo dabogda’. Pokušao je da ga prati, ali nije bilo vajde od toga...bilo je previše toplo. Preko puta njega sedela je mlađa žena neuredno izdepiliranih nausnica koja ga je posle svake čašice vinjaka čačkala nogom ispod stola, namigivala mu i osmehivala se otkrivajući svoje karijesom ukrašene četvorke. To je uradila i ovog puta. Pošto je osetio nelagodu u vidu prašnjave jagnjetine koja je izuzetnom brzinom pohitala od želuca put njegovih usta, smesta je skrenuo pogled prema plastičnom plafonu.

Pokušavao je da razmišlja o predračunima koje treba da sredi sutra u firmi (ko još pravi svadbu nedeljom?!), ali su ga prokleti nesnosni urlici svaki put sputavali u tome. Rešio je da baci pogled i prema izvoru buke: izuzetno debeo čovek u beloj košulji natopljenoj znojem i lica crvenog kao novčanica koja mu je bila zalepljena na čelo, drao se u mikrofon toliko glasno da je već odavno nadjačao njegov prateći orkestar ’Zmijanjski vragolani’. Pre svake pesme pozdravljao je onoga ko mu je, dok je pevao prethodnu, udelio najšareniju novčanicu. Na samom početku ta uloga pripadala je mladoženjinom ocu, ali on je u ovom trenutku bio previše zauzet povraćanjem iza prikoloce motokultivatora; tako da su tu dužnost na sebe sada preuzeli stari svat, dever, kumovi i mladoženjina sestra. Mladini roditelji sedeli su daleko od njega, ali je s vremena na vreme hvatao njihove tugaljive poglede upućene njihovoj ćerci.

Mlada i mladoženja već su odavno ignorisani. Pojam o njima nestao je duboko u moru vinjaka, rakije, piva, drugorazredne jagnjetine i trećerazredne prasetine, kao što su i oni odavno nestali negde iza plastične ikebane od dva metra koja je krasila njihov sto.

Konačno je rešio da ode. Ustao je i uspeo da nekako odbije uporno insistiranje matorog ravnogorca koji ’nije još završio priču’, i da krene prema izlazu. Dok je izlazio, uredno se javio mladoženjinim i mladinim roditeljima i pomogao im da zajedničkim naporima unesu mladoženjinog oca u kuću da malo odmori...pokvario je stomak. Kada je konačno pronašao svoj auto i uspeo da izađe na put, zapalio je cigaretu i upalio radio.

 Kris Ria – Road to Hell. ’Kako simbolično’, pomislio je dok je trzao volan levo-desno pokušavajući da izbegne rupe na putu.


Stefan Ilić